Свен, млади Немац, није баш имао на уму Аушвиц када се пријавио да служи цивилни војни рок у иностранству. За њега је Аушвиц мали град у Пољској који оличава све оно устајало сивило са часова немачке историје из средње школе. Да зло буде горе, мора да се брине о непријатном старцу, Станиславу Кжемињском, бившем логорашу који никада није напуштао град и време проводи тако што држи предавања и поправља кофере. Поред тога, Свен мора и са прикривеним презиром мештана. Срећом, ту је Ања, млада водичкиња код које је Свен одсео. Убрзо, Свен открива Аушвиц и Освјенћим ( Аушвиц – немачки назив за пољски град Освјенћим), место ужаса и пољски градић, споменик нечовечности и туристичку индустрију која је израсла око њега. Ипак, усред ових подељених осећања, расте Свенова љубав према Ањи, саосећање према Кжемињском, и изазовно сагледавање сопствене улоге у очувању сећања на ово место…
Режисер Роберт Талхајм је одговорио на пар питања која се тичу овог филма:
 Шта позив у Кан вама значи?
Дивно је бити у Кану. Никада пре нисам био ту и драго ми је што ће доста људи дискутовати о филму и надам се да ће се дискусија наставити и са публиком. То је велика награда за дугачак пут који смо овим филмом прешли моји сарадници и ја.
Како сте дошли до наслова за овај филм?
„На крају долазе туристи“ је назив који може да има широк спектар значења и који одлично кореспондира са дилемом која се поставља у мом филму. У једну руку, има нешто бизарно у томе да аутобуси пуни туриста долазе на место где су почињени најсташнији нацистички злочини и фотографишу се испред капије, а опет, важно је да то место наставе људи да посећују како никада не би пало у заборав. Да би се то обезбедили, потребна је инфраструктура слична музеју...
Да ли постоје неки аутобиографски трагови у овом филму?
Као мој протагониста Свен, и ја сам цивилно служио у Освјенћиму. За мене је то била прилика да одем у иностранство чим завршим школу. У раним 90-тим, наш сусед Пољска је била егзотичнија од Азије за младе из Берлина. Путовао сам са родитељима мало по свету и био сам на размени студената у САД, али све источније ми је деловало много више страно и далеко. Осамнаест месеци које сам провео у Пољској су оставиле дубок траг у мени. Стекао сам нове пријатеље, ушао у срж пољске културе и уживео се у филмове Поланског, Кишловског и Вајде. Пољска је за мене била нови свет и понекад је тешко објаснити како сам упознао ову земљу, а зашто сам изабраоАушвиц као своју прву дестинацију. Управо је овај контраст био мој мотив да направим измишљену причу на месту на коме сам боравио, причу која не садржи ништа аутобиографско.
Како је изгледало снимање у Пољској?
Пошто сам желео оригиналне локације, били смо у Освјенћиму свих 28 дана снимања. Ја сам чак и четири недеље пре почетка снимања са главним глумцима био на тој локацији. Требало нам је време да истражимо бивши логор и град. То што је мени било дивно је да је Интернационални омладински центар у Аушвицу, где сам ја радио, дао све од себе да нам помогне у нашем раду. У граду смо покупили веома позитивне реакције и многи људи су хтели да нам помогну или да буду део филма. Било им је драго што су њихова садашњост као и начин односа према прошлошћу тема једног оваквог филма. |
